Pakao

Dok sam dremao u krevetu svom
setih se tebe i osmeha lica tvog
što mi u srcu napravi lom,
rekoh sebi "Nju je stvorio sam Bog".

Bila si sitna kao kap kiše,
u tvojim očima video sam sjaj,
bila si moja i ničija više,
u mojoj duši tinjao je raj.

Boginja lepote tebe se boji
i očiju tvojih boje safira,
ona ponizno ispod tebe stoji,
tvoja lepota nikom ne da mira.

Sećam se retke kose tvoje
i malenih prstiju oko mog struka
i tufnaste haljine ružičaste boje
i svih tvojih jada i muka.

Kao nevino dete naivna si bila,
nisi znala kakav je zaista svet,
začarala si me kao dobra vila
veselog osmeha, nežna kao cvet.

Leteli smo zajedno i gledali gore
tako nežno i kao pero lako,
poput galeba sto nadleće more
da tako leti želeo je svako.

A ti više nisi kraj mene...

Stvorila si nemir u mojoj duši
onda kad si mi zbogom rekla,
moj svet počeo je da se ruši,
više nego jedna suza je tekla.

Sve se okrenulo kada si stala,
moju dušu sprale su kiše,
nema ni srca što si ga ukrala,
stvarnost ne znam sta je više.

Svakog dana plakala su jutra,
sveza rana tako žarko peče,
za mene ne postoji sutra
suzama je poplavljeno veče.

Od tebe ni senka ostala nije,
mit o tebi više ne živi,
tvoje srce u meni se ne krije
lažem,a ko će da me krivi?

Nedostaje mi tvoj glas boje Jadrana,
tvoje usne nežne kao svila,
ljubila si me tokom celog dana,
vrati mi srce u kom si se krila.

Kroz gusto granje ja ne vidim nebo,
moje oči sunce ne gledaju,
ja tebi nisam više treb'o,
ostao sam sam na ovome kraju.

Mučan je mrak svuda oko mene,
prazno dno sam davno dotakao,
krv mi više ne struji kroz vene,
ceo moj svet sada je pakao.