Pakao

Dok sam dremao u krevetu svom
setih se tebe i osmeha lica tvog
što mi u srcu napravi lom,
rekoh sebi "Nju je stvorio sam Bog".

Bila si sitna kao kap kiše,
u tvojim očima video sam sjaj,
bila si moja i ničija više,
u mojoj duši tinjao je raj.

Boginja lepote tebe se boji
i očiju tvojih boje safira,
ona ponizno ispod tebe stoji,
tvoja lepota nikom ne da mira.

Sećam se retke kose tvoje
i malenih prstiju oko mog struka
i tufnaste haljine ružičaste boje
i svih tvojih jada i muka.

Kao nevino dete naivna si bila,
nisi znala kakav je zaista svet,
začarala si me kao dobra vila
veselog osmeha, nežna kao cvet.

Leteli smo zajedno i gledali gore
tako nežno i kao pero lako,
poput galeba sto nadleće more
da tako leti želeo je svako.

A ti više nisi kraj mene...

Stvorila si nemir u mojoj duši
onda kad si mi zbogom rekla,
moj svet počeo je da se ruši,
više nego jedna suza je tekla.

Sve se okrenulo kada si stala,
moju dušu sprale su kiše,
nema ni srca što si ga ukrala,
stvarnost ne znam sta je više.

Svakog dana plakala su jutra,
sveza rana tako žarko peče,
za mene ne postoji sutra
suzama je poplavljeno veče.

Od tebe ni senka ostala nije,
mit o tebi više ne živi,
tvoje srce u meni se ne krije
lažem,a ko će da me krivi?

Nedostaje mi tvoj glas boje Jadrana,
tvoje usne nežne kao svila,
ljubila si me tokom celog dana,
vrati mi srce u kom si se krila.

Kroz gusto granje ja ne vidim nebo,
moje oči sunce ne gledaju,
ja tebi nisam više treb'o,
ostao sam sam na ovome kraju.

Mučan je mrak svuda oko mene,
prazno dno sam davno dotakao,
krv mi više ne struji kroz vene,
ceo moj svet sada je pakao.

Snovi umiru

Moj najveci strah je bio da odrastem. I onda se to dogodilo. Niotkuda i sasvim neprimetno, kao kad tigar lovi svoj plen. Ne postanete svesni sve dok vas ne zgrabi svojim parajucim kandzama i razdere vas iznutra. Odrastanje nema veze sa godinama. To je posledica neceg sto vas je navelo da potpuno preokrenete svoj nacin razmisljanja i odreknete se stvari koje vas cine srecnim, ili vam pak oduzmu to i polako pocinju da nestaju i bivaju zaboravljeni. Dobrodosli u stvarnost...

Stojim na autobuskoj stanici vec neko vreme i posmatram prvi sneg ove godine. "Stvarno je predivno" - pomislih u sebi, ali to ne osecam. Osecam samo hladnocu, a to nema veze sa vremenom. Pokusavam da prizovem taj osecaj, ali bez uspeha. Svuda je buka automobila i ljudi koji mi nedozvoljavaju da se vratim u proslost i setim se kako je bilo predivno gledati nagore i radovati se svakoj od milijardu pahuljica kojе ispadnu iz tog parceta neba. Sve te pahuljice su bile radost jednog deteta koje je provodilo sate praveci najveceg Sneska u dvoristu sve dok ga grcevi u prstima nisu savladali. Medjutim one su pregazene i odavno su se istopile. Pasce opet nove, ali to ce biti necije druge pahuljice, nekog drugog deteta na koga majka vice da se ne glupira nego da ulazi u kucu. On ce prvo isprljati hodnik svojim blatnjavim cizmama pre nego sto se ususka pod toplo cebe i tako ce nemo lezati satima u tisini i gledati novogodisnju jelku kako treperi u mraku ne razmisljajuci ni o cemu.

Stavljanje svakog ukrasa na jelku je uvek bilo nesto posebno i citav decembar bih iscekivao taj dogadjaj sa nestrpljenjem. To nikad nije predstavljalo puko kacenje stvari na razbacane grane. Ukrasavati jelku znaci udahnuti joj dusu. Nekad bi to potrajalo i par sati dok se ne pronadje savrseno mesto za svaki ukras. Onda bi se uglavnom vrzmao oko nje diveci se svojoj kreaciji i pri tom lomeci par staklenih ukrasa.

I ispred mene se nalazi ukrasena jelka koja treperi jace nego decakova. Razlika je u tome sto je ova visoka par metara i okitili su je ljudi iz vatrogasne sluzbe jer im je tako bilo naredjeno. Pokusavam da zamislim kako izgleda decakova jelka i uspevam, ali nista ne osecam i pokusavam da nadjem razloge zbog cega mi autobus kasni. Nadao sam se da cu do 8 sati biti u Novom Sadu, ali stvarnost je da vec vise od pola sata stojim na stanici pokusavajuci da se sakrijem od promaje i ugrejem ozeble prste.